Сарајево, главни град БиХ и њен административни, културни и образовни центар, смјештено је на простору Сарајевског поља. Сарајевско поље се налази у унутаргорској депресији, окруженој планинама Бјелашницом и Игманом на југозападу, Требевићем на југоистоку и средњим планинама и међудолинским ртовима на сјеверу и сјеверозападу. Просјечна надморска висина Сарајевског поља је око 500 m. Најмања надморска висина је на простору Рељева, док се према југоистоку надморска висина повећава. Најзападнија тачка поља је на 180 степени 16′ источне географске дужине, што одговара положају насеља Блажуј. Крајња источна тачка је на 180 степени 27′ источне географске дужине (Бендбаша), а најсјевернија тачка је у насељу Рељево на 430 степени 53′ сјеверне географске ширине. Најјужнија тачка се налази јужно од Војковића на 430 степени 47′ сјеверне географске ширине. Према геолошким и геоморфолошким особинама, овај простор карактеришу двије цјелине и то планински обод и заравњена депресија са Сарајевским пољем.

Планински обод обухваћа просторе већих надморских висина који се по геолошкој грађи знатно разликују од простора Сарајевског поља. То су Бјелашница, Игман, Требевић, Јахорина и др. који су у основи грађени од кречњака и доломита са израженом карстификацијом. Егзогеним процесима, првенствено денудацијом и ерозијом, проузрокована је појава краса и крашких облика у подземљу. Простори средњих висина (од 700 до 1000 m НВ) су нешто сложенији. Кречњачка маса је заступљена у мањим зонама између којих су распрострањене зоне верфенских седимената. И ту су интензивни егзогени процеси узроковали промјену рељефног изгледа, тако да је карактеристична појава осулина различитих величина нарочито на сјевероисточним падинама Требевића. Простор од 520 до 700 m НВ чини појас ниског обода Сарајевског поља. То су простори Бреке, Кобиље Главе, Седреника, Враца, Бистрика, Мојмила и сл., које карактерише појава слатководних седимената у којим су се образовале квартарне терасе.

Заравњену депресију са Сарајевским пољем карактерише слатководни терцијарни комплекс, са доминацијом шљунковито-пјесковитих седимената различите моћности. Према геолошкој старости, овај простор може дa се подијели на двије карактеристичне цјелине. Млађи дио представља област од подножја Игмана који се простире на исток до линије Блажуј-Илиџа-Которац. На овом простору је карактеристична појава термалних вода и кисељака, чији извори настављају према сјеверозападу. Сјеверно и сјевероисточно од наведене линије је старији дио Сарајевског поља, који се структурно разликује од млађег дијела, јер су тријаске наслаге на већим дубинама, док су квартарне наслаге тање и износе око 10 m. Сарајевско поље геолошки је веома младо. Његов настанак се објашњава стварањем депресије узроковане топљењем сумпоровитих једињења термоминералних врела на простору Илиџе и акумулацијом алувијалних наноса на том простору.

Тла: С oбзиром на геолошку грађу, рељеф и климатске услове, на простору Сарајевског поља и ободних узвишења могу да се нађу различити типови тла. У основи су доминантна хидроморфна алувијална тла, која су мјестимично замочварена.

Вегетација: Доминантна вегетација овог простора је везана за климатске и педолошке карактеристике. Тако је првенствено била развијена хидрофилна вегетација, са заједницама храста, тополе, јохе, врбе и др. те зељаста, шибљаста и жбунаста хидрофилна вегетација. Данас је ова вегетација искрчена и претворена у њиве, ливаде и воћњаке.

.footer-social22 { top: 5px; left: 0; right: 0; text-align: center; float: left; position: relative; }