Градоначелник Сарајева Алија Бехмен вечерас је у Умјетничкој галерији БиХ отворио репрезентативну изложбу дјела посвећену обиљежавању стогодишњице рођења сарајевског, београдског, паришког, а уз све то босанскохерцеговачког, европског и свјетског сликара Воје Димитријевића. „Сарајево треба да буде поносно јер је изњедрило изузетног ликовног ствараоца, али и великог и дивног човјека, социјалисту, хуманисту и антифашисту, чије су прогресивне идеје биле основ Војине политичке, умјетничке и животне филозофије“, истакнуо је градоначелник. Први Војини пејзажи су слике дјечака које сваки дан види из своје родне куће са Бабића башче, док су му цртежи испуњени чудесним шарама са умјетничких предмета његовог оца кујунџије. Пејзажима ће се увијек враћати, јер природа је за њега истина. У природи нема лажи, лицемјерства, подвала, и у њој, како је знао рећи, налази драж и емоцију за своје слике.

Похађајући Гимназију, за слику „Ћуп“ на изложби ђачких радова у Прагу добива награду која га је охрабрила да се посвети сликарству. Насликавши убрзо уљану слику „Крај пећи“, за коју добива изврсне критике, Војо дефинитивно доноси одлуку да оде у Београд на студиј сликарства. „Мислио сам, или ћу бити сликар или ме неће бити“, рекао је тада, а и додао да је „умјетник неко ко се такав рађа. Или јеси или ниси. Бог таленат није дао ономе ко је чекао у реду, него једноставно неком коме је он хировито намјерио баш то.“

Живећи у Београду, без ичије помоћи и стипендије, ноћу уз петролејку, он учи, слика, посјећује изложбе, упознаје напредни студентски покрет, и заједно са студентима Умјетничке школе излаже први пут 1933. у Београду, а сљедеће године у Сарајеву. Његова дјела су са мотивима социјалне тематике и осликавају сву људску биједу тог времена. Нико као Војо тако реално, отворено и поштено не опажа животну стварност: приказује живот градске сиротиње, која тавори по таванима, склоништима и која налази лежај ондје гдје је сан обори.

Са 28 година живота, са репрезентативним опусом и све самим похвалама критике која га проглашава највећом надом сарајевских ликовних умјетника, одлази у Париз, гдје похађа академију познатог сликара и педагога Андре Лота. Под утицајем Шпанског грађанског рата, „Гернике“ свог идола Пикаса, сусрета са борцима интернационалних бригада и највишим функционерима КПЈ, ствара једно од својих најзначајнијих дјела – „Шпанија 1937“. Тада настаје и ништа мање познато дјело „Сјећање на моју земљу Босну“.

Половином 1939. Војо се враћа у Сарајево, у којем заједно са истомишљеницима оснива Умјетничко друштво Сарајево „Колегиум Артистикум“, задњу авангарду Европе пред Други свјетски рат. Исте године коначно организује и своју прву самосталну изложбу у родном граду.

Убрзо послије окупације, Војо као афирмисани умјетник и један од најпознатијих југословенских интелектуалаца одлази у партизане, гдје је све четири године радио на различитим ликовно-пропагандним задацима. Прошао је све главне битке, а преболио је и тифус. Због своје фасцинантне скромности ријетко је говорио о својим ратним епизодама. Више су их спомињали други, па и ту Војину фасцинантну изненађеност приликом упознавања са Титом у Фочи након Игманског марша. Човјек којег је угледао био је нико други него инг. Бабић, један од најелегантнијих људи које је виђао у свом паришком атељеу и у локалима на Монпарнасу 30-тих година.

Дана 6. априла 1945. улази у слободарско Сарајево са Титовим портретом дугим 18 метара, на падобранском платну, који је постављен на зграду Земаљске банке (сада Вјечна ватра), гдје је приређено славље поводом ослобођења града. Скида униформу, враћа пиштољ и враћа се својој првој и највећој љубави – умјетности.

У то вријеме, Димитријевић углавном слика теме рата и послијератне обнове. Оснива прву Умјетничку школу и Удружење ликовних умјетника БиХ, а и његов брак са Јеленом Јокић био је први регистровани брак у ослобођеном Сарајеву.

Касније ће више пута бити биран за предсједника Удружења ликовних умјетника БиХ. Такође, постаће и редован члан Академије наука и умјетности БиХ, а од 1964. године био је члан репрезентативне организације – Европског друштва за културу.

У Војином послијератном такође опсежном стваралаштву, издвојио бих његову велику композицију за Спомен-собу „Младој Босни“ и модел за стопе Гаврила Принципа; велики мозаик на тему „Ноћ 4. новембар 1942.“ у Бихаћу; велике композиције у кафани „Парк“ и у Фабрици духана Сарајево; дјела „Сарајево у киши“ и „Јабланови“;  популарна севдалинка „Кад ја пођох на Бендбашу“ била је повод умјетнику да сликарски опјева Сарајево, његову прошлост и садашњост, хероику и лирику, тло и атмосферу, небо и људе…

Шездесетих година настају и велике композиције „Катастрофа“ и „Живот“, које симболично одражавају дух времена: „Катастрофа“ је Војиним сликарским језиком речена могућност катастрофе, рата као негације сваког хуманизма. „То је моја сликарска порука савјести човјечанства, против уништења, глас против ратне катастрофе за коју још увијек, у данас политички архаичном свијету, нису отклоњене све опасности“, рећи ће Војо, а за композицију „Живот“ казати да је то назив његове друге слике која се јавља као супротност визији рата. Рад, одмор, љубав, сунце, пејзаж свјежине и зеленила – то су овај пут биле његове визије људске среће. Одатле потичу на овој слици контуре града, људских фигура и ширина пејзажа, пастелно благи и свијетли тонови боја које говоре о људском оптимизму.

Воју Димитријевића увијек је копкала и једна друга страна ликовне умјетности – да слика како други никад нису сликали на овим просторима. Као и увјерење да се наша умјетност не смије искључити из модерне и савремене западне умјетности, те је почео да слика једним новим језиком у којем се ослободио свега наученог, традиционалног, већ виђеног – због чега је неријетко био изложен бројним расправама струке и политике.

Војо као зачетник апстрактног сликарства на овим просторима говорио је да умјетник не смије да се заустави, мора да се потврђује и доказује да је савремен, кроз нове форме и начине изражавања.

Тако у посљедњој деценији живота ствара циклус под називом „Поруке“, у којем је ријеч о борби добра и зла, при чему добро увијек побјеђује. Ствара на великим форматима јер, како каже, не може своје мисли, које су општељудске, заједничке – изразити на малом платну. Војо зна да се велика дјела стварају и на малим форматима, али он се на великим површинама осјећа слободнији и потпунији.

Војо Димитријевић је био умјетник који је изабрао праву страну када се стварала историја овог града и државе. Али и човјек који је знао изабрати и бранити интегритет умјетности и умјетника кад је то требало!

То могу само једноставни, ненаметљиви и мудри људи, који кроз живот корачају тихо, одмјерено, изражавајући снажан дух и осебујан стил. То могу људи које, поред низа награда, похвала, одликовања, попут Партизанске споменице 1941. – број 3901; Награде АВНОЈ-а за 1970.г.; 27. јулске награде поводом Дана устанка народа БиХ, добивене 1963.; и Шестоаприлске награде Града Сарајева 1956.г.; КРАСИ најсјајније одличје, а зове се ЧОВЈЕК.

А тај Човјек остао је вјеран своме Сарајеву, јер га је обожавао, желио је да допринесе његовом развоју и напретку, те да помогне и подржи младе ствараоце! Град Сарајево то не заборавља, и као институција безрезервно је подржао штампање монографије овог угледног умјетника.

Као градоначелник његовог родног града са поносом отварам ретроспективну изложбу посвећену стогодишњици рођења Воје Димитријивића, и позивам своје суграђане да у наредних мјесец дана походе и погледају дио богатог стваралачког опуса једног од родоначелника сарајевског и босанскохерцеговачког сликарства!“, казао је у свом пригодном обраћању градоначелник Сарајева Алија Бехмен.

Директорица Умјетничке галерије БиХ Мелиха Хусеџиновић истакнула је да су највећим дијелом коришћена дјела из фундуса Галерије, те породице Димитријевић и још неколицине љубитеља умјетности и институција које имају у посједу Димитријевићеве слике.

Син славног сликара Слободан Брацо Димитријевић, познати концептуални умјетник, говорио је о свом оцу и њиховом односу. На крају је истакнуо значај умјетности, музеја, галерија, те додао да без културе нема ни нације ни државе.