Сарајевска регија у античком периоду

Након пуна два вијека пружања отпора Римљанима, Илири су били поражени 9. године нове ере, па је сарајевско подручје постало дио Римског царства.

Сарајевским пољем и долином Миљацке пролазила је једна од важнијих римских цеста, о чему свједоче миљокази, дијелови коловоза, а прије свега римске насеобине. Овај друм повезивао је јадранску обалу са римским посједима у провинцији Панонији. Сарајевски крај припадао је провинцији Далмацији, која је имала сједиште у Салони (Солин) крај Сплита, а сједиште јурисдикције било је у Нарони, крај данашњег Метковића.

Најстарији трагови римског присуства на подручју данашњег Сарајева откривени су на Дебелом брду. Римљани су одржали континуитет живљења на том локалитету. Најпоузданији знаци тог присуства јесу зидине од грубо клесаног и ломљеног камена, те врхови копаља и стрелица, кључеви, ножеви, дијелови огледала, вага, накита итд. Прворазредан налаз јест један касноантички лонац са натписом који представља једини примјер минускулног латинског курзива у Босни и Херцеговини. Натпис гласи: EGO IUSTUS OLARIUS, MANUS MEAS RUGETUS ЕТ FЕТЕТUS или у преводу Димитрија Сергејевског: “Ја сам прави лончар, а моје су руке прљаве, али плодне.” Овај текст је изазвао велико занимање. У литератури историчари истичу да је то примјер употребе тзв. грчког акузатива, те да је један лончар у то вријеме био писмен. Римљани су били присутни на Дебелом брду (по свему судећи као војна посада) све до VI вијека, о чему свједочи налаз новца цара Јустинијана.

Око римске цесте која је пролазила сарајевским крајем на неколико мјеста су откривени материјални трагови који указују на постојање римских насеобина. На лијевој обали Миљацке, близу Врбања моста (Мост Суаде Дилберовић), крајем 19. вијека подигнута је мала циглана, углавном за потребе изградње неколико хотела око изворишта термо-минералне воде на Илиџи. На простору аустроугарске циглане откривени су бројни примјерци римског цријепа, чији су фрагменти такође откривени  на Илиџи, на мјесту старих римских терма. Занимљива је, дакле, коинциденција да се у римско и аустроугарско доба на истим мјестима подижуе циглана, односно бања. Споменути цријеп има ознаку: CO… и CONSTA… На Мариндвору, на локалитету познатом као Васиљева башча, на мјесту гдје су данас зграде Скупштине и Владе Босне и Херцеговине, откривени су трагови римских грађевина и неколико гробова. У близини Али-пашине џамије пронађени су остаци грнчарске радионице и једне стамбене зграде.

Главно римско насеље у сарајевском крају било је на Илиџи.

На основу фрагмента натписа пронађеног приликом рушења једног моста из османског периода на ријеци Жељезници, археолози су закључили да се римско насеље на простору данашњег насеља Илиџа звало Aquae S… Бања С… односно Илиџа, како су овај локалитет касније назвали Турци, имајући на уму њену улогу као љечилишта (илаџ, тур. лијек).

Бања С… била је римско управно и културно средиште читаве сарајевске области. Истраживања на Илиџи почела су 1893. године. Тада су откривени темељи римских грађевина, мозаички подови, остаци хипокауста и тубулуса (неке врсте централног гријања), те керамика, накит и новац.

Бања С… имала је статус колоније. Њени становници били су пуноправни римски грађани. Околина Илиџе у римско доба, судећи по налазима на више локалитета (Црквиште, Ступско Брдо, Црквина, Швракино Село …), била је густо насељена. Систематска истраживања на Илиџи обављена су педесетих и почетком шездесетих година 20. вијека, посебно 1956.-1961., те 1963. године. Велике заслуге за резултате постигнуте у изучавању римског периода историје Сарајева, како при непосредном истраживању, тако и у анализи и тумачењу налаза, имају: Карл Пач, Филип Балиф, Ћиро Трухелка, Миховил Мандић, Владислав Скарић, Иван Келнер, Есад Пашалић, Димитрије Сергејевски и Ирма Чремошник.

.footer-social22 { top: 5px; left: 0; right: 0; text-align: center; float: left; position: relative; }