Сарајевска регија у предосманском периоду

 

Ипак, на овом простору, када је о предосманском и раном османском периоду ријеч, два најважнија, али до краја још научно нерасвијетљена проблема су религијско-културолошке нарави: питање католичке Катедрале св. Петра и Старе православне цркве на Вароши, у близини Башчаршије.

У писму папи Гргуру IX од 1232. године, уз остале притужбе против босанског бискупа, посебно се наводи да он станује у неком селу са јеретицима “cum hereticus in quadam villae moretur”), али име тог села није споменуто. Познато је да босанска бискупија, све док се није приступило реорганизацији цркве, није имала стално сједиште. Тек послије реорганизације подиже се и прва стона црква, посвећена св. Петру, у Брду, у жупи Врхбосни коју спомиње и повеља угарског краља Беле IV издата 20. јула 1244. године “In supra Vrhbozna Burdo cum omnibus suis pertinenciis, ubi ipsa ecclesia cathedralis sancti Petri est Fundata”). Ова катедрална црква је била саграђена већ у току 1238. године и уз цркву је основан каптол. Још увијек је у науци спорно гдје заправо треба лоцирати ово Брдо са Црквом св. Петра у жупи Врхбосни.

Према мишљењу неких научника, на подручју данашње Скендерије постојао је у вријеме босанских банова град Врхбосна са својом катедралом и са својим каптолом. А град који је у средњем вијеку имао катедралу и каптол, био је познат и признат град. То што су подаци о њему оскудни, не значи да он није постојао, него да су га барбари спалили и срушили. Само који и у које вријеме?

Зна се да је бискуп Понса саградио катедралу у Врхбосни 1238.-39. године. Била је посвећена светом Петру (што је очигледан знак везаности уз папу и Цркву светог Петра у Риму), о чему свједочи и дио олтарске плоче која се налази у Земаљском музеју на којој врло лако може да се прочита APOSTOLI PETRI (V)ERBOS (ненсис).

Овај доминиканац Понса, којег су поставили за бискупа и дали му у задатак да оснује каптол-вијеће каноника, бискупових савјетника, здушно се дао на грађење катедрале и покушао тако да уврсти Врхбосну у ред европских градова који имају своју столницу. С пуним правом може да се претпостави да бискуп Понса није почео да гради столницу негдје на пустој ледини, него у граду, јер катедрале су се градиле у градовима. Значи, град Врхбосна је морао да буде много старији од катедрале. У близини је било некадашње римско насеље. Мало даље на Илиџи било је још трагова великог насеља.

Ни ученици славенских апостола св. Ћирила и Методија нису заобилазили овај град и његову околину, те су уз ширење кршћанства и писмености подизали и цркве, као ону у Вруцима на Врелу Босне. А цркве се, као ни катедрале, не подижу изван људских насеља.

Близу Врхбосне налазило се још једно мјесто са већим бројем становника и имало лијепу цркву посвећену св. Блажу. Очигледно је да Дубровчани нису једини имали светог Влаха (Блажа), него га је славенско становништво радо поштовало јер их је подсјећало на старославенско божанство стоке Волоса (које је називано “скотним богом”). Познати фратарски љетописац фра Никола Лашванин (+1750) у свом Љетопису преноси народну традицију о Цркви св. Блажа у Блажују, чији су остаци у његово доба били још врло примјетни. Он пише да су у тој цркви били “ступови од прилипог мермера” и да су вађени у планини Требевић више Сарајева.

Овдје је, у крајњој консеквенци, важно установити да ли је стварање црквеног средишта утицало и на формирање градског насеља. У споменутом попису крајишта Иса-бега Исхаковића из 1455. године, како рекосмо, најнапредније насеље које су Османлије затекле у овој области био је Трг Торник, познат из Дубровачких врела још од почетка XV вијека (1402. године). Чак и у случају да постоји континуитет између локалитета Брдо из повеље Беле IV из 1244. године и овог средњовјековног трга, не смије се изгубити из вида да је Торник, највећи трг у жупи Врхобсни, заиста само обичан сеоски трг чији значај не прелази регионалне оквире.

Јер, успјех Беле IV из 1244. године био је краткотрајан. Из његове повеље за босанску бискупију, издате 20. јула те године, сазнајемо да се бан Матеј Нинослав покорио Угарској без тежих посљедица. У самосталност и унутрашње уређење Босне Угри нису дирали, а главни краљев захтјев се односио на црквено питање. Од бана Нинослава се тражило да прилике у цркви прилагоди онима које владају у Угарској и сусједним земљама. Даровани посједи Беле IV су лежали у разним крајевима босанске државе и њих је краљ изузео испод власти “банова и кнежева”, потпуно их потчинио цркви и на њу пренио све намете плаћане ранијим господарима. Уз све то, угарски краљ је потврдио бискупу и каптолу право да скупљају црквену десетину “на начин како то раде друге угарске цркве”. Бановим изнуђеним уступцима и краљевом милошћу требало је да се заврши преображај босанске бискупије на којем се радило више од једне деценије. Католичка црква у Босни је имала све што је било неопходно за успјешан рад, осим подршке становништва које је било или под утицајем јеретика или вјерно својој традиционалној цркви. Само тиме може да се објасни чињеница да католичка вјера ни послије побједе краља Беле IV 1244. године није успјела да ухвати за дуго времена коријен у Босни. Чак се послије повеље угарског краља не спомиње више ни католичка Црква св. Петра у Врхбосни.

Од православних богомоља у Босни, својом чувеношћу се истиче Стара православна црква у Сарајеву, на Вароши, у близини Башчаршије, чији је постанак још увијек обавијен тамом: да ли је постојала прије доласка Османлија у Босну, или је саграђена за њихова времена? Најстарији османски извор који говори о Сарајеву јесте Иса-бегова вакуфнама (завјештајница) из почетка 1462. године. У њој се црква не спомиње. Ипак, та вакуфнама спомиње старо хришћанско гробље на тзв. Царини, у близини данашњег Мариндвора. Међутим, не зна се сигурно које су хришћанске конфесије били ти немуслимани, што су се ту укопавали. Може се претпоставити да су били, ако не искључиво, а оно бар дјелимично православне вјере.

У сумарном попису Босне из 1468./9. године, дефтеру који представља најстарији сачувани попис Босне у цјелини, тј. пружа податке о територијама које су већ биле освојене, црква се не спомиње.

У дефтеру Босанског санџака из друге половине јуна 1485. године забиљежено је да у Сарајеву има 42 муслиманске куће, 103 хришћанске и 8 кућа дубровачких грађана. Четири године касније, према дефтеру босанског санџака, са краја јула, односно почетка августа 1489. године, број муслиманских кућа се удвостручио. Он износи 82 куће, док број хришћанских кућа износи само 89. У овом дефтеру биљежи се и војник Ђуро, син попов на Вароши. Смањење броја хришћана је видљиво и у биљешци презвитера Вука који је по наруџби пљеваљског кнеза Михаила 1516. године довршио Псалтир у “мјесту Врхбосању, рекомем Сарајево”, и на крају додао: “Тада у те дане у тој земљи бјеше велико умножавање агарјенских чеда, а православне вјере христианске у тој земљи, велико умањење.” У запису се огледа свештеникова забринутост за судбину православља, чији се број вјерника умањује на рачун исламске вјере. Ипак, православна црква у Сарајеву и даље постоји и у њој Божју службу обавља више свештеника. О њеном постојању у овом времену свједочи и један османски извор из 1539./40. године, у коме се говори да је Пава, кћи попа Раке за “Божју љубав” увакуфила дио свог земљишта у махали Вароши да ту “свештеници станују и да у јеванђељу подучавају дјечицу невјерника”. Из документа се да закључити да у Сарајеву тада није био један свештеник, те је и због тога вјероватно да је ту на Вароши била и православна богомоља, као што је и данашња Стара црква у том крају. Знајући да је у оним временима народу преча била црква него школа, а несумњиво је да се у акту мисли на школу, може се као сигурно узети да су сарајевски Срби најприје подигли себи цркву, па касније школу, што се и види из овог извора.

У дефтерима из 1468./9.,1485., 1489.,1516. и 1520. године не спомиње се у Сарајеву ни једна црква. Међутим, ако се узме у обзир да је у доба Иса-бега постојала Горња Варош и да је 1485. године било ту више од 100 хришћанских кућа, онда није искључено да би тада могла да постоји једна православна црква, из средњовјековног времена. Осим тога, тешко да би се у османским градовима, бар за два-три вијека турске управе, могле да подижу нове хришћанске цркве. Толеранција постигнута кроз реформе Царства, бар што се градова тиче, хришћанима је наклоњена понајвећма у XIX вијеку, када се и граде православни храмови у османском урбсу, почев од Саборне цркве у Сарајеву.

Турци су ипак били попустљиви према сточарско-ратарско-војничком дијелу народа, чију су колонизацију на новоосвојеним крајевима протежирали и усмјеравали према својим стратегијским разлозима. То се види на примјеру сјевероисточне Босне и континенталне Далмације (Далматинске Загоре) која је пала у турске руке. У овим областима су и прије обнове Пећке патријаршије 1557. године подизани нови православни храмови.

Питању постанка Старе цркве у Сарајеву може да помогне и историја архитектуре. Старохришћанску централну диспозицију са византијским крстом имају неке старе православне богомоље, као црква на Озрену са карактеристикама романске архитектуре, у којој се на четири средња ступа диже на пандантивима осмероугаони тамбур са кубетом. Сличне су диспозиције у цркви манастира Тврдоша код Требиња, у цркви манастира Тавне и у старој православној цркви у Сарајеву. Друге богомоље су једнобродне, од којих је најљепша у Добруну, грађена прије 1383. године, а слична јој је и црква крај Горажда.

Уз научна тумачења постоји и народна традиција према којој се градња Старе цркве веже за вријеме Гази Хусрев-бега, а као њен оснивач спомиње се Андрија, брат Краљевића Марка. Само су ту побркана времена живљења споменуте двојице великаша.

.footer-social22 { top: 5px; left: 0; right: 0; text-align: center; float: left; position: relative; }