Сарајевска регија у периоду п.н.е.

Археолошка истраживања у сарајевском крају у распону од једног вијека, упркос извјесној несистематичности, те оскудним техничким и финансијским средствима, која су истраживачима била на располагању, недвосмислено потврђују континуитет човјековог присуства на простору данашњег Сарајева и нјегове околице. Ова тврдња, када је о прaисторији ријеч, односи се на неолитски период и младе периоде. До данас није пронађен нити један релевантан људски траг из старијег каменог доба у Сарајеву и око њега. Палеолит је представљен тек костима пећинског медвједа (ursus spelaeus), које су откривене у Мариновој пећини, у кањону рјечице Миљацке. Наравно, када се имају на уму квалитет и обим археолошких истраживања током протеклих стотину и више година, те различите тешкоће у вези са тим радом, јасно је да питање постојања палеолитских становника Сарајева остаје отворено. На основу проучавања палеолитских налаза са територије цијеле Босне и Херцеговине могуће је претпоставити да евентуални Сарајлија из најранијег доба припада култури означеној у науци као моустериен, култури коју је развио неандерталски човјек.

Када су аустроугарске власти 1893. године започеле градњу зграде Пољопривредне школе у мјесту Бутмир у Сарајевском пољу, откривено је насеље неолитских људи. Ископавање на локалитету Бутмир трајало је од 1893. до 1896. године. Највеће заслуге за успјех овог подухвата припадају Фрањи Фијали и Вацлаву Радимском. Бутмир, смјештен на обалама ријеке Жељезнице, богате наплављеним каменом-кременом подесним за израду оружја и оруђа, у потпуности је одговарао неолитском човјеку. Становник Бутмира градио је у прво вријеме земунице, а потом и надземне куће, бавио се пољопривредом, сточарством и ловом. Најважнија значајка овог налазишта јесу изванредне керамичке израђевине. Спирални орнаментални украси на бутмирској керамици и  пронађене седамдесет и двије људске и животињске фигурине указују на повезаност Бутмира и других европских неолитских група. Неки детаљи споменутих украса (попут “Ц” мотива на керамици) говоре о могућој вези бутмирске керамике и пластике са Критом, односно са критско-микенском културом, али преовлађује мишљење да је ријеч о специфичној бутмирској култури. Управо је по орнаменталним украсима Бутмир ушао у археолошку литературу и привукао пажњу свјетских археолога. Томе је, нема сумње, допринио и Међународни конгрес археолога и антрополога, одржан у Сарајеву од 15. до 21. августа 1894. године.

Узевши у обзир све околности, могуће је казати да је бутмирска култура резултат дјеловања медитеранских, јадранских и подунавских утицаја на аутохтону основу. На југоисточној периферији Сарајева, на падинама Требевића, између 1887. и 1894. године, археолог Фрањо Фијала истраживао је праисторијске насеобине Златиште, Соукбунар и Дебело брдо. Овај простор који је практично дио данашњег Сарајева настањен је на прелазу из млађег каменог доба у бронзано доба и то је једини дио Сарајева на којем је очуван континуитет живљења, од насељавања до данас. Због клизања земљишта и каснијих градњи културни слојеви на локалитетима Златиште, Соукбунар и Дебело брдо испремјештани су, па нису била могућа систематска истраживања и извођење поузданих стратиграфијских закључака.

Периодизација је, на основу типолошке анализе, изведена само за керамичке, камене и металне налазе. Том анализом је установљено смјењивање етничких група у сарајевском крају – од носилаца славонске и панонске културе преко Илира и Римљана до Славена. Остала важнија праисторијска насеља у овом контексту су: Градина понад Бистрика, Фортица на Равним Бакијама, Обхођа и Нахорево.

Почетком металног доба напуштено је насеље у Сарајевском пољу уз ријеку Жељезницу на локалитету Бутмир, а на брежуљцима који окружују тај простор појављују се насеља позната као “градине”. Најпознатија насеобина тог типа је Градац код Которца, који касније спомиње и Константин Порфирогенет у чувеном дјелу, на Западу најчешће спомињаном под насловом “De administrando imperio” . У то вријеме, када почиње тзв. халштатски период, старе становнике Сарајевског краја потиснули су Илири. Њихове градине заузимале су доминантне тачке око Сарајевског поља и долине Миљацке. За Илире су карактеристичне гробне громиле, које су откривене на локалитетима: Мочила, Велики и Мали Орловац. Најважнија илирска градина била је Дебело брдо. У тзв. латенском периоду, становници Сарајева припадају племену Десидијата. Илири су познавањем производње и обраде метала, те друштвеном организацијом, надмашивали пријашње становнике сарајевског подручја. О релативно високом степену економског и културног развоја Илира свједоче бројни налази керамике, оружја и оруђа, а посебно налази изванредно израђеног накита.