Период 1918.-1945. год.

Још од свог оснивања, средином XV вијека, Сарајево се развија као сложен градски организам који се својим положајем и урбаном структуром природно намеће као економски, политички и културни центар једног ширег географског и историјски дефинисаног подручја. У том  смислу је Сарајево, историјски гледано, имало велику улогу не само у босанскохерцеговачким, него и ширим балканским и међуконтиненталним релацијама. Различити цивилизациони и привредни токови између Блиског Истока, Медитерана и Средње Европе вијековима иду једном трасом која дијагонално пресијеца Балкан по осовини Цариград – Беч. На мјесту гдје ту трасу сијече пут који из Средње Европе, долином Босне и Неретве, води према Јадрану и централном дијелу Медитерана, развило се Сарајево као једна од најзначајнијих урбаних агломерација на Балкану. Одатле се Сарајево, на историјској позорници овог дијела свијета, у сукобу континената, у интеракцији различитих народа, култура и идеологија, јавља као град са посебном улогом и значајем.

То је град који је у оквиру различитих историјских збивања вијековима био уточиште и раскршће свјетова “са путевима у Цариград, Загреб, Цетиње – Београд, Беч-Пешту и Јерузалем”. О томе свједоче бројне џамије, различите цркве, синагоге, конфесионалне школе и други вјерски објекти који су још од XVI вијека природно уткани у његову урбану структуру. Сарајево је као град стотинама година било мост сарадње између Истока и Запада, мјесто међусобне размјене добара и искустава. Оно је истовремено представљало и представља једну неуралгичну тачку европске, па и свјетске историје XX вијека.

Сарајево је у свјетску историју ушло једним терористичким актом, као злочином који је “потресао свијет” и увео га прије времена у одавно планирани сукоб два империјалистичка блока, односно Први свјетски рат. Убиство аустријског надвојводе Франза Фердинанда и његове супруге које је 28. јуна 1914. извршио Гаврило Принцип, као дјело групе националистичких и шовинистичких српских омладинаца, које је службена историографија деценијама славила као некакав “национално-револуционарни” чин. Ови су “национални револуционари” уствари били обични надничари србијанске војне обавјештајне службе.

Одмах послије убиства Фердинанда, у Сарајеву и неким мјестима у унутрашњости земље дошло је до демонстрација против Срба, па су многе радње и други објекти српских трговаца и грађана демолирани и опљачкани. Вјероватно да би се оправдале што су својим пропустима при организовању надвојводине посјете дозволиле да се злочин догоди, градске власти Сарајева су чак првог дана хушкале неодговорне елементе против Срба. Угледни грарлански политичари и заступници Босанског сабора, др. Јозо Сунарић, Шериф Арнаутовић и Данило Димовић су одмах посјетили земаљског поглавара Оскара Потиорека и тражили интервенцију да би се нереди и напади на Србе спријечили. Генерал Потиорек је већ 29. јуна 1914. прогласио у Сарајеву пријеки суд. У образложењу ове одлуке Земаљска влада је истакнула да није крива за “немиле догађаје” који су снажно избили као непосредна реакција на “жалосно злодјело”. Влада је спремна да пружи помоћ свима који су се због прогона и пљачки нашли без животних средстава.

Након тога је дошло до судских прогона и интернирања српског становништва, посебно оног са границе према Србији и Црној Гори. Против такве политике и таквих поступака први се јавно огласио реис-ул-улема Џемалудин Чаушевић. Он је већ 4. јула 1914. упутио апел Бошњацима савјетујући “сваком брату муслиману, да се кани задиркивања и изазивања, а нарочито да се прође Богу мрског дјела уништавања имовине”. Истог дана се огласио и врхбосански надбискуп Јосип Стадлер, који се нашао побуђен да једном окружницом позове народ и свећенство да “у општој тузи и болу” не нарушавају мир и ред и не наносе штету “ближњему своме”. Реис Чаушевић је свој апел проширио и као “Проглас муслиманима” објавио у сарајевском алхамиадо листу “Јени мисхаб” (Нова бакља), 24.јула 1914. Поред реиса Чаушевића, сличним апелима против прогона Срба и уништавања њихове имовине оглашавали су се и други бошњачки политички, вјерски и културни прваци и радници, све док је то могло да се објави у неким од сарајевских новина које су по кратком полицијском поступку свакодневно обустављане и забрањиване. Пријеки суд у Сарајеву је укинут већ 26. јула 1914., два дана пред објаву и почетак рата.

Већ првих дана избијања рата наступила су у Сарајеву и цијелој земљи тешка времена. Ратна дејства на граници БиХ и Србије почела су првом аустроугарском офанзивом 12. августа 1914. У четверодневној бици на Церу аустроугарске јединице су поражене и присиљене да се 24. августа повуку преко Дрине назад у Босну. Српска војска је одмах потом и сама прешла Дрину, марширајући преко источне Босне према Сарајеву. Њој су се убрзо придружиле црногорске чете које су упале у источну Херцеговину. Уз пљачкашке акције у Подрињу и источној Херцеговини, српска и црногорска војска су починиле и више злочина над муслиманским становништвом. Средином септембра 1914. српске и црногорске чете су избиле на Романију и допрле до прилаза Сарајеву. Стање је било критично, па је команда сарајевског гарнизона издала 18. септембра наредбу којом је ограничено кретање грађана и забрањен сваки улазак и излазак из града без посебне војне дозволе. На Романији су од 18. до 30. октобра вођене тешке борбе за одбрану самог Сарајева као земаљског главног града.

Истовремено је, док су се још у Сарајеву чули српско-црногорски топови са Романије, одржано од 12. до 28. октобра 1914. суђење “младобосанцима”, односно убицама Франца Фердинанда. Г. Принцип је као и већина других учесника у убиству Фердинанда осуђен на 20 година затвора. Смртну казну као малољетник није могао да добије, јер је Аустрија била стриктно правна држава у којој се пунољетство стицало са навршене 24 године.

Сломом Србије и Црне Горе у октобру 1915., БиХ се нашла у позадини. Фронтови Првог свјетског рата помјерају се далеко од њених граница, али бројни Босанци мобилисани у аустроугарске регименте гину и страдавају по тим далеким ратиштима.

Мада далеко од великих бојишта, у БиХ су се посљедице рата, прије свега у виду масовне глади, свуда осјећале. У земљи је заведена ратна привреда, па су од становништва узимане разне ствари за војне потребе (тзв. реквизиција). Узимани су у првом реду теглећа стока и храна, па су се ускоро у цијелој земљи, посебно у градовима, осјетили оскудица и глад. Зато је у Сарајеву и другим већим градовима већ од августа 1914. заведен посебан режим снабдијевања становништва животним намирницама (тзв. апровизација). Власти су предузимале и друге мјере, посебно када је Сарајево у питању, да се у земљи обезбиједе бар најнужније намирнице.

Убрзо по избијању рата 1914. у Сарајеву је као земаљском главном граду замро сваки јавни политички живот, што је био случај не само у БиХ, него и у осталим дијеловима Монархије. Првих мјесеци 1917. долази до оживљавања политичког живота у Монархији, посебно у вези са разним државноправним односима, међу којима доминира југославенско питање, као питање стварања једне југославенске државе. Најактивнији на том плану је др. Антон Корошец, вођа Словенске људске странке, који се залагао за стварање једне југославенске државе у оквиру Монархије њеним тријалистичким преуређењем. Он је у том смислу током 1917. успоставио интензивне везе са политичарима у Загребу, Сарајеву, а посебно у Истри и Далмацији.

Када је крајем љета 1918. постало јасно да ће Аустро-Угарска изгубити рат, грађански политичари у њеним јужнославенским покрајинама се у огромној већини опредјељују за уједињење са Србијом и Црном Гором у јединствену југославенску државу. Почетком септембра 1918. дошао је у кратку посјету Сарајеву др. Корошец, гдје је разговарао са водећим босанским политичарима и вјерским поглаварима и представницима. Највећи утисак на Корошеца је оставио реис-ул-улема Чаушевић, кога је посјетио скупа са др. Јозом Сунарићем. Реис је том приликом рекао да ће “одобрити сваки чин који ће нашем народу донијети слободу”, те да му је лично “доста наше владе и турске и њемачке”. Чаушевић се истовремено одлучно заложио за сарадњу свих Јужних Славена и општу амнестију.

У процесу смјене власти до које долази у свим јужнославенским покрајинама Аустро-Угарске у Сарајеву је 31. октобра 1918. конституисан Главни одбор Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба за БиХ. За предсједника Одбора је изабран угледни сарајевски предузимач Глигорије Јефтановић, а за потпредсједнике др. Јозо Сунарић и др. Халид-бег Храсница. Посљедњи аустроугарски земаљски поглавар за БиХ генерал Стјепан Саркотић предао је у Сарајеву 1. новембра 1918. управу земље Главном одбору Народног вијећа СХС за БиХ. Само два дана касније, 3. новембра, Главни одбор је именовао Народну владу за БиХ, која је одмах преузела “послове земаљске управе”. Због општег нереда и правне несигурности, до којих је у тим превратним данима дошло у многим дијеловима земље, састали су се 4. новембра 1918. код Вишеграда представници Главног одбора СХС за БиХ са војводом Степом Степановићем, командантом друге српске армије. Ту је постигнут споразум да друга српска армија уђе у БиХ и преузме бригу о јавној безбједности и одржавању реда и мира. Тако су већ 6. новембра 1918. прве српске јединице ушле у Сарајево.

Њиховим уласком није спријечено насиље над Бошњацима као муслиманима. Преврат и долазак “српске власти” у БиХ су многи схватили као отворени позив на пљачку, отимање земље, прогон и ликвидацију муслимана. Положај муслимана постао је неиздржљив, о чему су и у иностранство продрли извјештаји. Тако је француски новинар Charles Rivet приликом боравка у Сарајеву фебруара 1919. разговарао између осталих и са реис-ул-улемом Цаушевићем и тај је разговор објавио у паришком листу “Ле темпс” 1. априла исте године. Износећи податке о страдањима муслимана “приликом свечаног стварања Југославије”, којој су се они “спремали служити свом душом”, Чаушевић је нагласио да “смо ми ипак Славени, али Срби одбијају да нас сматрају таквим”. Они босанске муслимане сматрају “уљезима”, закључио је Чаушевић. На ово је тадашњи министар унутрашњих послова Светозар Прибићевић захтијевао од предсједника земаљске владе за БиХ Атанасија Шоле да “дискретно” затражи од Чаушевића да демантује изјаву паришком новинару, или да му у супротном упути приједлог за његово пензионисање. Шола је одговорио да то није могуће, јер су Чаушевићеви наводи тачни, ради се о човјеку који је 1914. штитио Србе од прогона.

Уједињењем, односно проглашењем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918., БиХ је ушла у састав јединствене југославенске државе, али је још једно дуже вријеме задржала неке елементе и облике своје државности, чиме је и Сарајево остало у статусу земаљског главног града. Народна влада за БиХ је послије 1. децембра 1918. наставила свој рад као Земаљска влада за БиХ. Послије доношења Видовданског устава, 28. јуна 1921., Земаљска влада је наставила рад као Покрајинска управа за БиХ. Пошто је у априлу 1922. донијет закон којим су у држави успостављене 33 области, од којих шест у БиХ, то су централне власти у Београду почеле да пожурују ликвидацију Покрајинске управе, цијенећи да је већ крајње вријеме за докидање покрајинских влада које су, без обзира на стално смањивање њихових надлежности, у народу уопште сматране као владе његове уже историјске домовине. То није одговарало интенцијама режима да се у складу са одредбама Видовданског устава проведе у држави потпуна унитаризација и централизација цјелокупне управе. Ликвидација Покрајинске управе за БиХ показала се као сложен и компликован посао који је потрајао скоро двије године. Послови Покрајинске управе за БиХ су коначно у цијелости ликвидирани 25. фебруара 1924., чиме је Сарајево изгубило атрибуте земаљског главног града и сведено на сједиште сарајевске области.

Та сарајевска област подударала се са некадашњим сарајевским округом, у којем је, према првом попису становништва у Краљевини СХС од 31. јануара,1921. живјело 287.214 становника. Од тога је 66.317 душа живјело у самом Сарајеву као граду. У том укупном броју је према вјерској структури у граду било 22.474 муслимана, 16.317 православних,19.242 римокатолика, 7.458 Јевреја, 470 евангелика, 160 гркокатолика, 29 осталих и 16 без конфесије или непознато.
Према посљедњем аустријском попису од 10. октобра 1910. у Сарајеву је живјело 51.919 становника. То значи да се за десет година, без обзира на рат или можда захваљујући управо њему, број житеља Сарајева повећао за 27,7%. У граду се у том периоду повећао чак и број муслимана, са 18.460 у 1910. на 22.474 у 1921., мада се муслиманско становништво у БиХ бројчано смањило од 612.137 у 1910. на 588.173 у 1921. години. За десет година се број муслимана у БиХ “смањио за 23.964 душе”.

У наредних десет година демографски раст у Сарајеву се успорава. Према другом и посљедњем попису становништва Краљевине Југославије од 31. марта 1931., у граду Сарајеву су живјела 78.173 становника. Повећање у односу на 1921. годину је износило 17,9%. Вјерско-етничка структура у граду се није знатније измијенила. Од укупног броја 78.173 градских житеља, муслимана је било 29.649, православних 18.630, римокатолика 21.372 и евангелика 534. Припадника осталих кршћанских цркава било је 851, док Јевреји у овом попису нису посебно исказани него су убројани у остале којих је укупно било 7.637, од чега најмање 7.500 Јевреја. Резултати пописа из 1931. објављени су тек 1938., када је већ био у току прогон Јевреја у нацистичкој Њемачкој и неким другим европским државама, па је Краљевина Југославија вјероватно настојала да прикрије податке о свом јеврејском становништву.

Под претпоставком да је у периоду 1931.-1941. одржана иста стопа демографског раста као у претходном десетогодишњем периоду, онда би Сарајево пред рат, априла 1941., имало 92.148 становника. У сваком случају, раст није могао да падне испод десет промила годишње, пошто у том периоду није било никаквих великих природних ни социјално-политичких катаклизми. То значи да се становништво Сарајева 1941. године, супротно од у публицистици уобичајене бројке од 70.000 становника, поуздано може да процијени на више од 90.000 душа.

Сарајево је у периоду између два свјетска рата привредно стагнирало. Ни Аустро-Угарска није у Сарајеву подигла неке велике индустријске погоне, а послије 1918. овај град је у том погледу потпуно занемарен. Главни индустријски погони у граду били су Фабрика духана, Пивара, Ткаоница ћилима, Творница чарапа, један паромлин и десетак циглана, што је углавном подигнуто још прије Првог свјетског рата. Уз сарајевски жељезнички чвор, изграђен у периоду 1882.-1906., с временом се развила велика Жељезничка радионица која је запошљавала више од хиљаду радника, па је била највећи погон у граду. Тако је у периоду између два свјетска рата градска привреда у основи почивала на занатству, трговини и уопште робном и новчаном промету.

У урбаном погледу Сарајево је у међуратном периоду остало унутар градског атара изграђеног и обиљеженог малтама током аустроугарске управе. Уопште се може рећи да је градитељство у Сарајеву послије 1918. у опадању, како обимом тако и квалитетом у односу на претходно аустријско доба. Аустроугарска управа је поставила основе регулационог плана које су између два свјетска рата представљале оквир цјелокупне грађевинске активности у граду. Како град није добио нови регулациони план, то се у међуратном периоду градило на принципу слободне конкуренције и захтјева тржишта. Одатле су нове градње представљале парцијална рјешења, као одређене интерполације у затеченим стамбеним и пословним блоковима. Грађене су претежно вишеспратнице са становима намијењеним за изнајмљивање имућнијим грађанима.

Све до пуног пробоја “модерне” градском архитектуром су доминирали наслијеђени утицаји академизма и еклектицизма са извјесним покушајима необизантског стила који су у Сарајеву донијели београдски архитекти Александар Дероко (православна црква у Новом Сарајеву), Милан Злоковић (Хипотекарна банка, данас Народна банка) и др. Прва грађевина у стилу “модерне” била је зграда банке “Славија” на Обали (касније “Танјуг”, данас “БХ Прес”;), изграђена према пројекту чешког архитекте Јана Котјере. Стварни продор “модерна” је доживјела тек од почетка тридесетих година када једна неформална група архитеката, школованих претежно у Прагу, доноси у Сарајево савремене идеје настале у водећим архитектонским центрима. Ови ватрени поборници модерне преузели су од 1930. водећу улогу у изградњи јавних градских објеката, као што су банке, средње школе, болнице, биоскопи, штампарије, кафане итд. Најистакнутији представници модерне у Сарајеву тог времена били су архитекти Мате Баyлон (Берза рада, Градска штедионица), Хелен Булдасар (зграда Црвеног крста, Јавно купатило), браћа Реуф и Мухамед Кадић (вакуфски небодер) и др. Међу најзначајнијим носиоцима модерне био је професор Душан Смиљанић, који је поред осталог пројектовао Болницу “Језеро”, чија је градња довршена 1938. године.

Овај објекат са широким хоризонталним прозорима и равним кровом постао је један од карактеристичних симбола градске архитектуре све до седамдесетих година. Модерна је у Сарајеву стартовала релативно касно, па се њена примјена свела на појединачне зграде и градње, без дубљег трага у архитектури града и његових простора. Послије 1918. Сарајево постепено губи особине административно-политичког средишта БиХ. Некадашњи блистави земаљски главни град сведен је шестојануарском диктатуром на провинцијско сједиште Дринске бановине. На рачун Сарајева форсирани су други градови у БиХ, посебно Бањалука која је као сједиште Врбаске бановине замишљена као најистуренији српско-православни пункт према непосредном католичком Загребу.

Сарајево се ни у шестојануарским околностима није сасвим предавало, нити је могло да се заобиђе као географски центар Југославије. Преко Сарајева је водила жељезничка пруга од Славонског Брода до Метковића, тада највеће југославенске извозно-увозне луке. У граду је дјеловало више културних, просвјетних, школских и вјерских институција и удружења, са релативно развијеним књижевним животом, бројним новинама и периодичним публикацијама. Све то ипак није могло да избрише утисак да је Сарајево у то вријеме било, како једном рече Laurence Durell, “село као инстинкт остављен да кржља, необично око одјека једног револверског пуцња”.

Режим шестојануарске диктатуре је укинуо вјерску и вакуфско-меарифску аутономију муслимана у БиХ, а јуна 1930. сједиште ријасета декретом премјестио из Сарајева у Београд. Тиме је Сарајево изгубило једну од веома значајних атрибута главног града и културно-политичког средишта Босне. Ријасет, односно сједиште реис-ул-улеме је враћено у Сарајево тек послије осам година, јуна 1938., као резултат политичке нагодбе др. Мехмеда Спахе, вође Југославенске муслиманске организације, са др. Миланом Стојадиновићем, предсједником владе Краљевине Југославије. Исте године отворена је Висока исламска шеријатско-теолошка школа, као прва високошколска установа у Сарајеву и БиХ.

Априлским ратом и окупацијом 1941. године Сарајево се нашло у средишту различитих и трагичних ратних збивања. Сарајево из априлских дана 1941. понекад се назива “југославенским Седаном” аналогно Седану на ријеци Меусе, гдје је пред њемачком силом почетком септембра 1870. капитулирао Наполеон III са више од 100.000 војника. Седамдесет година касније, маја 1940., главнина њемачких оклопних дивизија је из Белгије, управо преко Седана, продрла у Француску, која је поново присиљена на капитулацију.

Од првог дана рата, 6. априла 1941., краљ, Врховна команда Југословенске војске, влада и њене разне институције, те дио дипломатског кора, повлачили су се и у општој пометњи и паници бјежали из Београда према Сарајеву. Тако се тих априлских дана у граду и његовој околини стекао, у бјекству и ишчекивању евакуације, шаролик свијет везан уз политички и дипломатски естаблишмент Краљевине Југославије. Из Сарајева су се краљ и влада повукли према Никшићу, одакле су већ 16. априла 1941. одлетјели у Атину и даље на Блиски исток под британску заштиту. Два дана касније Југословенска краљевска војска је капитулирала. Сарајево се нашло у саставу усташке НДХ, а фактички под њемачком окупацијом.

Већ у љето 1941. муслимани су у разним крајевима БиХ и Санџака били изложени масовним четничким нападима на њихове животе и имовину. Са друге стране, усташке власти су одмах почеле са масовним прогонима и затварањем Срба, Јевреја, “бијелих Цигана” и свих антифашиста без обзира на вјерску и етничку припадност те њиховим депортовањем у логоре смрти. Поред тога, НДХ је посебном “законском одредбом” већ 30. априла 1941. босанске муслимане једнострано прогласила Хрватима “аријског подријетла”, али им није пружила никакву заштиту од четничких покоља којима су били изложени.

У тим околностима је у Сарајеву на скупштини Удружења илмије “Ел-Хидаје” 14. августа 1941. усвојена резолуција у којој се јавно осуђују усташки злочини и они појединци међу муслиманима који су учествовали у њиховом вршењу. Уз то су изнијети подаци о страдањима и прогонима самих муслимана од четника Драже Михаиловића. Бројни сарајевски грађани муслимани су на свом скупу 12. октобра 1941. усвојили и потписали резолуцију сличног садржаја. Послије објављивања ове резолуције једна група сарајевских Срба са љекарком др. Маром Куртовић на челу посјетила је др. Асима Мусакадића, предстојника градског Физиката, и изразила му захвалност у име српског грађанства и становништва. Доктор Мусакадић је то са одобравањем саслушао, уз напомену да сада очекује од њих да на исти или неки сличан начин узму у заштиту муслимане од четника. До неке такве акције, изјаве или резолуције са српске стране никад није дошло ни у Сарајеву нити другдје у БиХ.

Сарајево је од краја љета 1941. било преплављено бројним муслиманским мухаџирима, посебно оним из Подриња, који су избјегли од четничке злочиначке руке. О њиховом смјештају и прехрани бринуо се Одбор “Народног спаса”који је одмах након другог четничког покоља над муслиманима Фоче формиран у Сарајеву 26. августа 1942. од представника свих муслиманских друштава и установа. Одбор је постао центар муслиманске противусташке опозиције и аутономистичке политике чији је циљ био издвајање БиХ из састава НДХ. Предсједник Одбора је био професор Салих Сафвет Башић, који се као наибу-реис одлучно успротивио потчињавању Исламске заједнице усташким властима.

Избијањем антифашистичког устанка у љето 1941. и појавом Народноослободилачког покрета (НОП-а) са комунистима на челу, Сарајево постаје један од центара илегалног партизанског рада и дјеловања. Истовремено Сарајево постаје стјециште различитих њемачких и других обавјештајних служби којима је у првом реду био циљ борба против НОП-а чије се водство са главнином оружаних јединица налазило на територији БиХ. У антифашистичкој борби и рату за ослобођење земље 1941.-1945. положио је живот 10.961 грађанин Сарајева. Већина или 9.071 грађанин Сарајева је пао као жртва фашистичког терора, од чега је било 412 Бошњака-муслимана, 106 Хрвата, 7.092 Јевреја, 1427 Срба, те 16 Црногораца, један Македонац, пет Словенаца и 12 осталих.

Међу погинулим борцима у партизанским редовима било је 1890 Сарајлија. Од тога броја 1125 су погинули у оружаним партизанским јединицама, а 725 су као илегални партизански борци у граду страдали у усташким и њемачким затворима и логорима.

Све то значи да је у рату 1941.-45. становништво Сарајева више него десетковано. Само по основу фашистичког терора и геноцида страдало је 10,6% житеља Сарајева. Са погинулим борцима тај се проценат пење на 12,9%, што значи да је скоро сваки осми становник Сарајева страдао, односно положио живот у народноослободилачком рату. У исто вријеме Сарајево је, углавном путем пљачкања имовине његових грађана, претрпјело огромну материјалну штету. Износ те материјалне штете процијењен је 1981. године на 1,470.000.000 тадашњих југославенских динара.